U Mek­si­ku sam shva­tio šta zna­či la­ti­no­a­me­rič­ki bunt, pr­kos i že­lja za slo­bo­dom, bu­du­ći da je ta ze­mlja, ali i cje­lo­kup­ni la­ti­no­a­me­rič­ki kon­ti­nent, stra­vič­no i kr­va­vo pro­pa­ti­la na svom pu­tu ka slo­bo­di, ka­zao je u raz­go­vo­ru za „Dan“ pr­vi cr­no­gor­ski dr­ža­vlja­nin ko­ji je stu­di­rao u toj cen­tral­no­a­me­rič­koj dr­ža­vi Vla­di­slav Daj­ko­vić. Na Uni­ver­zi­te­tu u Mek­si­ku ste­kao je zva­nje eko­no­mi­ste, da bi ka­sni­je po­stao i ma­gi­star po­li­tič­kih na­u­ka. Stu­di­je su u Mek­si­ku, ka­ko ka­že, naj­u­pe­ča­tlji­vi­je is­ku­stvo nje­go­vog do­sa­da­šnjeg ži­vo­ta.
Daj­ko­vić na­vo­di da je Sred­nju eko­nom­sku ško­lu za­vr­šio u Pod­go­ri­ci, na­kon če­ga je ško­lo­va­nje na­sta­vio van Cr­ne Go­re.
– Kao i ve­ći­ni Cr­no­go­ra­ca, pr­va sta­ni­ca mi je bio, ni­je te­ško pret­po­sta­vi­ti – Be­o­grad. U Be­o­grad sam do­šao kao ne­is­ku­sna, i za ži­vot ne­pri­pre­mlje­na oso­ba, a iz nje­ga oti­šao kao sta­bi­lan i pun zdra­vih am­bi­ci­ja mla­di čo­vjek. U Be­o­gra­du sam de­fi­ni­tiv­no pro­na­šao pri­ja­te­lja za ci­je­li ži­vot, ko­me ću se uvi­jek ra­do vra­ća­ti –ka­že Daj­ko­vić uz osmi­jeh.
Na­kon te epi­zo­de, ka­ko ka­že, na na­go­vor pri­ja­te­lja od­lu­ču­je se za ne­što uz­bu­dlji­vi­je – put na dru­gi kraj svi­je­ta.
– Sle­de­ća sta­ni­ca mi je bio glav­ni grad SAD – Va­šing­ton. Vri­je­me pro­ve­de­no u Va­šing­to­nu po­mo­glo mi je da shva­tim Ame­ri­ku, ka­pi­ta­li­zam u naj­ja­sni­jem svi­je­tlu, ali i ono naj­va­žni­je – da sa­vla­dam en­gle­ski je­zik – na­vo­di on.
Po­tom je na red do­šao Mek­si­ko.
– Naj­u­pe­ča­tlji­vi­je is­ku­stvo mog do­sa­da­šnjeg ži­vo­ta je­su stu­di­je u Mek­si­ku. To­tal­no neo­p­te­re­će­no i ne po­mi­šlja­ju­ći da mo­gu do­bi­ti sti­pen­di­ju pri­ja­vio sam se na kon­kurs ko­ji je ras­pi­sa­la mek­sič­ka vla­da, pre­ko svo­je am­ba­sa­de u Be­o­gra­du. Na od­go­vor ni­je­sam če­kao pu­no, po­sli­je sve­ga ne­ko­li­ko mje­se­ci do­bio sam po­tvr­dan od­go­vor u vi­du sti­pen­di­je od 12.000 do­la­ra ko­ja je po­kri­la mo­je ško­lo­va­nje u glav­nom gra­du – Mek­si­ko Si­ti­ju. Sa si­gur­no­šću mo­gu po­tvr­di­ti da sam u Mek­si­ku shva­tio šta zna­či la­ti­no­a­me­rič­ki bunt, pr­kos i že­lja za slo­bo­dom, bu­du­ći da je ta ze­mlja, ali i cje­lo­kup­ni la­ti­no­a­me­rič­ki kon­ti­nent, stra­vič­no i kr­va­vo pro­pa­ti­la na svom pu­tu ka slo­bo­di – ka­že Daj­ko­vić za „Dan“.
Bo­ra­vak u Mek­si­ku is­ko­ri­stio je da na­u­či špan­ski je­zik, ali i da do­bi­je di­plo­mu jed­nog od naj­pre­sti­žni­jih uni­ver­zi­te­ta u tom di­je­lu svi­je­ta – Tec­no­lo­gi­co de Mon­ter­rey.
– E da, sve ovo ni­je mi po­mo­glo da na­đem pri­sto­jan po­sao u Cr­noj Go­ri – ka­že Daj­ko­vić uz smi­jeh.
U svi­jet je, ka­ko ka­že, oti­šao zbog vla­sti, ali se zbog nje i vra­tio u dr­ža­vu. On is­ti­če da je ra­stao i da još uvi­jek od­ra­sta uz je­dan loš si­stem, lo­šu vlast, uz jed­nog lo­šeg čo­vje­ka.
– Upra­vo zbog to­ga sam na­pu­stio Cr­nu Go­ru kra­jem 2009. go­di­ne, pre­za­si­ćen, pun je­da i ogor­če­no­sti, na­da­ju­ći se da ću pri po­vrat­ku ku­ći za­te­ći, ako ni­šta bar ma­lo bo­lje sta­nje. To se ni­je de­si­lo, taj čo­vjek je i da­lje na vla­sti. Ipak, u ino­stran­stvu sam na­u­čio va­žnu lek­ci­ju – baš kao što imaš sa­mo jed­nu po­ro­di­cu, jed­no rod­no se­lo, a u mom slu­ča­ju – rod­ne Dru­ši­će, ta­ko imaš i sa­mo jed­nu dr­ža­vu, onu svo­ju. Od­lu­čio sam da se vra­tim i poč­nem da se bo­rim na se­bi svoj­stven na­čin, da ne sje­dim skr­šte­nih ru­ku i ne kri­ti­ku­jem sa Fej­sbu­ka. Sma­tram da je jed­na od naj­la­god­ni­jih, a po mom mi­šlje­nju i naj­blju­ta­vi­jih po­zi­ci­ja – po­zi­ci­ja pra­ved­nog po­sma­tra­ča. To se­bi ni­sam htio da do­zvo­lim, ta­man vje­či­to gri­je­šio. Da ne du­žim, vlast Mi­la Đu­ka­no­vi­ća me je otje­ra­la u ino­stran­stvo ali, pa­ra­dok­sal­no, na ne­ki na­čin me je i vra­ti­la ku­ći oja­ča­nog i zna­njem osna­že­nog, na­kon pu­nih šest go­di­na – ka­že Daj­ko­vić.
On sma­tra da od­liv mo­zgo­va ni­je ne­što što nas oče­ku­je u bu­duć­no­sti, već da je to pro­ces ko­ji već du­go tra­je, i to sa ten­den­ci­jom ra­sta.
– Mo­ral­no po­sr­nu­će cje­lo­kup­ne na­ci­je je stra­vič­no. Od ne­kad pr­ko­snog i ju­nač­kog na­ro­da, spa­li smo na to da nas je­dan čo­vjek, je­dan loš đak Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, vu­če za nos 27 go­di­na. Ja se to­ga, ma­kar u svo­je ime, sti­dim. Pro­da­ju­ći gla­so­ve i lič­ne kar­te, mi za­pra­vo pro­da­je­mo svo­ju isto­ri­ju, svoj iden­ti­tet i svo­je dje­do­ve, od iz­bo­ra do iz­bo­ra. Na­ža­lost, iz­vla­či se za­klju­čak da su nam se ti isti dje­do­vi za­lud bo­ri­li – sma­tra on.
Daj­ko­vić ka­že da će bi­ti do­volj­no dr­zak i slo­bo­dan da Đu­ka­no­vi­ću u ime mla­dih lju­di po­ru­či da nje­go­voj vla­da­vi­ni do­la­zi kraj.
– Do­sta je. Ima­mo i mi pra­vo na svoj ži­vot, ta­man kao što ga ima­ju i nji­ho­va dje­ca. Mi za raz­li­ku od nji­ho­vih si­no­va ne tra­ži­mo da nam pr­vo za­ni­ma­nje bu­de in­ve­sti­tor, nek nam sa­mo bu­de – za­po­slen. Mla­di lju­di tre­ba da se trg­nu i shva­te da je ži­vot sa­mo je­dan. Bo­ri­te se sa­mi za se­be, jer ako se vi ne po­bu­ni­te i ne dig­ne­te glas, ni­ko dru­gi i ne­će. Ne za­bo­ra­vi­te, na mla­di­ma svi­jet osta­je – po­ru­čio je Daj­ko­vić.
Daj­ko­vić je ne­dav­no hap­šen u Pod­go­ri­ci, na­kon što je sa osta­lim gra­đa­ni­ma iz­ra­ža­vao ne­za­do­volj­stvo zbog bru­tal­nog raz­bi­ja­nja pro­te­sta De­mo­krat­skog fron­ta (DF), ka­da je po­vri­je­đe­no ne­ko­li­ko gra­đa­na, po­sla­ni­ka i no­vi­na­ra.A.T.


I pti­ce zna­ju šta tre­ba mi­je­nja­ti

Daj­ko­vić sma­tra da mla­di obra­zo­va­ni lju­di ne­će do­bi­ti šan­su u Cr­noj Go­ri sve dok ne bu­du „je­li i ži­vje­li bo­lje od kuć­nih lju­bi­ma­ca DPS eli­te“. Ni na­kon po­vrat­ka iz ino­stran­stva, ka­ko na­vo­di, u Cr­noj Go­ri se ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo, iako „i pti­ce na gra­ni“ na­kon 27 go­di­na zna­ju šta bi tre­ba­lo pro­mi­je­ni­ti u Cr­noj Go­ri.
– Pro­mi­je­ni­ti dik­ta­to­krat­sku vlast jed­nog čo­vje­ka i nje­go­ve kri­mi­no­ge­ne kli­ke. Vi­di­te, sve i da je ovaj čo­vjek po­zla­tio Cr­nu Go­ru – a ni­je, sve i da nam sve cvje­ta – a ne cvje­ta, mi­slim da je bi­lo do­sta. Zar je mo­gu­će da jed­na, na­zo­vi de­mo­krat­ska ze­mlja u sr­cu Bal­ka­na, pa čak i Evro­pe, ima na vla­sti čo­vje­ka ko­ji je iz stu­dent­ske klu­pe u džem­pe­ru i sa pro­sje­kom 6,20 usko­čio u pre­mi­jer­sku fo­te­lju i po­sje­du­je sat od 120.000. Mo­lim vas, u ko­joj dr­ža­vi ste vi­dje­li da sin jed­nog po­sla­ni­ka be­to­ni­ra pla­žu i sa­gra­di ba­zen na njoj, dok mu otac ima pri­ja­vlje­nu sa­mo po­sla­nič­ku pla­tu? Ili da pred­stav­nik rad­ni­ka pro­da­je vi­lu na Ma­re­zi za dva mi­li­o­na eura? Ili smo lu­di, ili se pra­vi­mo da ne vi­di­mo. No, ve­li­ka ve­ći­na na­ro­da, i po­red to­ga što sve to zna, če­sto okre­će gla­vu ne že­le­ći da iz­gu­bi i onaj mi­ni­mum pri­ma­nja ko­ji ima, pri­tom gu­be­ći taj isti mi­ni­mum, ovaj put do­sto­jan­stva. Da­nas je na bi­rou ra­da 14.000 vi­so­ko­ško­la­ca. Ipak, ve­li­koj ve­ći­ni njih dra­že je da uzmu od ro­di­te­lja ne­ko­li­ko eura za kla­di­o­ni­cu i ka­fu, ne­go­li da se po­bu­ne i sta­nu, ako ni­šta, ma­kar u od­bra­nu sa­mih se­be – ka­zao je Daj­ko­vić.